Put do 5G: Kratka istorija evolucije mobilne telefonije

Put do 5G: Kratka istorija evolucije mobilne telefonije


1. decembra 2018. godine, Južna Koreja je postala prva zemlja koja je ponudila 5G (petu generaciju standarda bežičnog mobilnog povezivanja) i moramo priznati da je mobilna industrija dostigla neverovatan napredak od kada je prvi poziv putem mobilnog telefona obavljen „davne“ 1973. godine. Mobilni uređaji preoblikovali su naš svet na načine koje nismo mogli da zamislimo. Većina zemalja planira da počne sa usvajanjem 5G-a 2020. godine i to bi trebalo da ubrza usvajanje IoT tehnologija.

Svaka uzastopna generacija bežičnih standarda - skraćeno na „G“ - uvela je vrtoglave napretke u kapacitetu za prenos podataka i smanjenju kašnjenja, pa ni 5G neće biti izuzetak. Iako su formalni 5G standardi tek postavljeni, očekuje se da će 5G biti barem tri puta brži od sadašnjih 4G standarda.

Da bismo zaista razumeli kako smo stigli dovde, moramo ispratiti nezaustavljiv rast i razvoj bežičnih standarda od prve generacije (1G) do mesta gde se danas nalazimo, na početku globalnog širenja 5G mreža.

1G: Gde je sve počelo

Prvu generaciju mobilnih mreža - ili 1G, kako su retroaktivno nazvane kada je sledeća generacija predstavljena - pokrenuli su Nippon Telegraph and Telephone (NTT) u Tokiju 1979. Do 1984. godine, NTT je proširio 1G na teritoriju celog Japana.

1983. godine, SAD su odobrile prvu 1G mrežu, a Motorolin „DynaTAC“ je postao jedan od prvih 'mobilnih' telefona koji su se našli u širokoj upotrebi. Druge zemlje, poput Kanade i Velike Britanije, nekoliko godina kasnije su razvile sopstvene 1G mreže.

Međutim, 1G tehnologija je imala brojne nedostatke. Pokrivenost je bila loša, a kvalitet zvuka nizak. Nije postojala podrška za roaming između različitih operatora i, budući da su različiti sistemi radili u različitim frekvencijskim opsezima, nije bilo kompatibilnosti između sistema. Što je još gore, pozivi nisu bili enkriptovani, pa bi svako ko je imao radio skener mogao da prisluškuje, ili čak preotme poziv.

Uprkos tim nedostacima i ogromnoj ceni od 3995 dolara (9660 dolara korigovano za inflaciju), „DynaTAC“ je dalje uspeo da prikupi neverovatnih 20 miliona pretplatnika globalno do kraja 1990. Nije bilo povratka nazad; uspeh 1G otvorio je put drugoj generaciji, prikladno nazvanoj 2G.

2G: Kulturna revolucija

Druga generacija mobilnih mreža, ili 2G, pokrenuta je prema GSM standardu u Finskoj 1991. Po prvi put su pozivi bili enkriptovani, a digitalni prenos zvuka je omogućio znatno jasniji kvalitet govora, sa manje šuštanja, zujanja i pucketanja.

Ali 2G nije bio ograničen samo na oblast telekomunikacija; tehnologija je pomogla da se postave temelji za globalnu kulturnu revoluciju. Ljudi su po prvi put mogli da šalju tekstualne (SMS), kao i slikovne/video poruke (MMS), na svoje telefone. Analogna prošlost 1G ustupila je mesto digitalnoj budućnosti koju je predstavila 2G. To je dovelo do masovnog usvajanja od strane potrošača i proizvođača podjednako, u obimu koji do sada nije viđen.

Iako su brzine prenosa 2G u početku bile samo oko 9,6 Kb/s, operatori su požurili da ulože u novu infrastrukturu, postavljanjem novih baznih stanica i povećanjem efikasnosti rada postojećih. Do kraja ere postignute su brzine od 40 Kb/s, dok EDGE veza nudi brzine do 500 Kb/s. Uprkos relativno malim brzinama, 2G je revolucionirao način komunikacije i saradnje, i zauvek promenio svet.

3G: „Prebacivanje paketa“

Japanski „NTT DoCoMo“ je 2001. godine lansirao prvu 3G mrežu, nastojeći da standardizuje mrežni protokol koji koriste proizvođači. To je značilo da su korisnici mogli da pristupe podacima sa bilo koje lokacije u svetu, pošto su „paketi podataka“ koji predstavljaju okosnicu Interneta i weba sada bili standardizovani. Standardizacija je omasovila međunarodne roaming servise i povećala interoperabilnost opreme.

Povećane mogućnosti prenosa podataka 3G (4 puta brže od 2G) takođe su dovele do pojave novih usluga kao što su video konferencije, striming video sadržaja i VoIP servisi (kao što je Skype). 2002. godine je počela pojava Blackberry telefona, čije su mnoge mogućnosti realizovane putem 3G povezivanja.

Pojava iPhone-a 2007. godine uvela nas je u poslednju fazu 3G mreže, usled povećanja količine saobraćaja koja je do tada bila nezamisliva.

4G: Era „striminga“

4G je prvi put pokrenut u Stokholmu (Svedska) i Oslu (Norveška), 2009. godine pod standardom Long Term Evolution (LTE). Ubrzo je proširen širom sveta i omogućio je strimovanje visokokvalitetnog videa miliona korisnika. 4G nudi brzi mobilni pristup internetu (do 300 Mb/s, za stacionarne korisnike do 1 Gb/s) što omogućava potpunu zamenu tradicionalnih "fiksnih" usluga Interneta sa novim, prenosnim, mobilnim ruterima, uz identično uživanje u online igricama, HD videu, video konferencijama, itd.

Iako je 4G trenutno najzastupljeniji standard širom sveta, neki regioni imaju probleme sa lošom mrežnom pokrivnošću i prezasićenjem kapaciteta ćelija, što dovodi do lošeg kvaliteta usluge.

Prema podacima kompanije Ogury, samo 53% stanovnika Velike Britanije ima pokrivenost 4G mrežom u kontinuitetu.

5G: Svet „Internet stvari (IoT)“

Ako je pokrivenost i dostupnost 4G na nekim lokacijama tako niska, zašto se fokus već prebacio na 5G?

5G je zapravo već godinama u izradi.

Tokom intervjua sa Tech Republic, Kevin Ešton opisao je da je skovao termin "Internet stvari" - IoT (Internet of Things) - tokom PowerPoint prezentacije koju je održao 1990-ih da bi ubedio Procter & Gamble da započne sa korišćenjem RFID tehnologije.

Naziv je nastavio da se koristi, a ubrzo je IoT predstavljen kao sledeća velika digitalna revolucija u kojoj će milioni povezanih uređaja neprimetno deliti podatke širom sveta. Prema Ešton-u, smartfon nije samo mobilni telefon, već IoT u vašem džepu; skup brojnih senzora povezanih na mrežu koji vam pomažu da postignete sve što želite, od navigacije do fotografije do komunikacije i još mnogo toga. IoT će izazvati seobu korisničkih podataka, iz serverskih centara u takozvane „edge uređaje“, tj. uređaje bliže korisniku koji poseduju vezu sa Internetom, poput WiFi frižidera, veš mašina i automobila, itd.

Već ranih 2000-ih, inženjeri su znali da 3G, pa čak i 4G mreže neće moći da podrže ovakave mreže povezanih uređaja. Kako je kašnjenje kod 4G mreža (između 40 i 60 ms) previše sporo za obradu podataka u realnom vremenu i stvarnom svetu, brojni istraživači započeli su rad na razvoju nove generacije mobilnih mreža.

2008. godine, NASA je pokrenula kompaniju „Machine-to-Machine Intelligence (M2Mi) Corp“, kako bi promovisala razvoj IoT i M2M tehnologije, kao i 5G tehnologije neophodne za realizaciju povezanih mreža. Iste godine, Južna Koreja je osnovala program za istraživanje i razvoj 5G tehnologija, dok je Univerzitet u Njujorku 2012. godine osnovao kompaniju NYU WIRELESS, sa posebnim fokusom na razvoj 5G mreža.

Superiornija veza koju nudi 5G obećava da će transformisati sve od bankarstva do zdravstvene zaštite. 5G nudi mogućnost za inovacije na novim poljima, kao što su hirurgija na daljinu, telemedicina, pa čak i daljinski nadzor vitalnih znakova pacijenata, što može spasiti živote.

Tri južnokorejska operatora - KT, LG Uplus i SK Telecom - su krajem 2018. predstavili komercijalnu 5G uslugu, a početkom prošle godine su obezbedili pokrivenost širom zemlje.

Zaključak

Kao što možemo videti, 5G je spreman da postane mobilna mreža budućnosti, i pomogne u ostvarivanju povezanog sveta uz IoT. Međutim, ništa od toga ne bi moglo biti moguće bez stalnog tehnološkog napretka, počevši od 1G tehnologije do danas. Kao što Ešton ističe, IoT ne označava samo „frižider koji komunicira sa tosterom“; to je način da se poboljša svakodnevni ljudski život i uveća produktivnost u svim sferama širom sveta.

Za razliku od prethodnih generacija poput 3G i 4G, koje su mogle da iskoriste postojeću fizičku infrastrukturu uz nadogradnju opreme, 5G je daleko skuplji i složeniji za implementaciju. Za 5G je potrebno mnogo više baznih stanica od 4G i one moraju biti postavljene bliže jedna drugoj, što izaziva zabrinutost povodom mogućih, za sada nedokazanim, negativnih uticaja na zdravlje živog sveta. Prema Bloomberg-u, prelazak na 5G i nadogradnja postojeće infrastrukture može tehnološku industriju kolektivno koštati preko 200 milijardi dolara, uz mogućnost da koristi neće biti vredne troškova.

Više informacija o eventualnim negativnim posledicama 5G mreža na ljudsko zdravlje možete pronaći ovde.


Loading...

Scroll to top